O, jesmo si bolje zaslužili! by Dineja

Pere nas defetizam, nihilizam, mal d siècle sindrom, sve je sranje, revolucija (no ne baš danas, ali u svakom slučaju, kad se saberemo!), i  sve to uz blesave komentare:  „Nismo si bolje ni zaslužili“, „Svaki narod ima Vladu kakvu si zaslužuje“, „Ovce smo“, „Stoka smo“....

Ljudi koje poznam nisu stoka niti ovce (nismo doduše niti do kraja zreli za suvislu revoluciju jer nas tome nije naučilo), ali da nam je stvarno dosta – dosta nam je!

Prvo su nas deportirali iz škole da mašemo Drugu Titu kod Kazališta sa papirnatim zastavicama i balavi kakvi smo bili, nismo se niti pitali: „Pa zakaj sad mi tu mašemo k'o budale???“ Nije taj dan bilo nastave i to je bil čisto dovoljan povod da mašeš .

Onda, kad smo bili malo veći, rekli su da moramo mahati „tvorcu novonamstvorene države“, pa smo u tom slučaju već malo manje mahali.

Nekak, čisto ljudski, ono – iskreno, sjetili smo se kak je to u stvari kod nas „ išlo“, u našem najlepšem gradu na svetu:  A išlo je ovak (otprilike):

-         Dečki  idemo?

-         Kam ?

-         Kaj ja znam kam, na Korzo, na Stančića, v Optujsku, pa j****e, rokaju nam po gradu !!!

-         Iss mater, ima ko kakvo oružje?

-         Bumo našli, ima tam v vodotornju sigurno !

-         Rekel sam vam dečki da nebu dobro, ja sam si kupil dok je još bilo vreme !

-         Gle, ja bum zval ovoga, ti nazovi onoga, da opće vidimo kaj se događa i kam idemo.

-         Dobro.

I nitko nije razmišljal koju ulogu „tvorac“ u tom igrokazu u stvari igra;  gde je bil, kaj je radil ?! Njegov „libling“ (kombinacija trajne i fudbalerke) zrival se na vreće šećera u sigurnom skladištu, da mu se nedaj Bog nekaj ne dogodi, a dečke je po vulicama nosil takav adrenalin kakav su valjda posle još doživeli samo po Pakracima, Velebitima, Vukovarima ...

Motala sam se tih dana po gradu pod uzbunom, sa starim vozila puške na „upucavanje“ u Sračinec (uživala kak se može voziti u krivom smjeru po jednosmjernim vulicama !) i  mučilo me je ;  kak je u stvari užasno mojoj mami koja je u podrumu s bakom i dedom. Baka nije prestajala govoriti, a deda (Slovenac sa preživljenih nekolko ratova) je stalno silil van, jer: „Kaj hudiča bu njega negdo silil biti v podrumu ?!“ Jadna moja mama! Onda su ih počeli pohoditi „rahlo ovinjeni“ susedi koji su tražili snajperiste ! Razvili se u trojke, sa velikim kapacitetom mokraćnih mjehura i čvrstim stavom “pa ne bumo valjda odbili!“ prema domaćem gemištu. Kod moje mame su naišli na  demižonku, pa su se malo duže zadržali, he he. Mama je počastila borce.

I ljudi su obranili grad ! Niti stranke, niti „tvorci“, niti „šećerko“, nego ljudi – naši dečki, ovi, koji sad ponižavajuće govore sami za sebe da su ovce i stoka. Jer im drugo valjda nije preostalo. Za srati po drugome moraš biti bezobrazan i nepristojan (osim kaj si  trenutno i „u trendu“), ali za srati po samom sebi, e za to moraš biti jadan „do jaja“. Onda je bilo: „Idemo !!!“, a danas je odgovor na koji oni nailaze:  „Koj k***c pa bi ti htel ?“

Kolektivna amnezija i po koja lobotomija.

Uhljebilo se toga, nije da se nije; stalo se na vrijeme uz „tvorca“ i njegovu sisu, od koje se do danas (Bog mu daj duši lako ),nisu maknuli. To su oni drugi.

Oni s dobrim povodom i kvarnom računicom.

Srećemo se u gradu, pijemo kavu na istim mjestima, svi sve znamo i tiho smo. Ko p***e. U smislu karakterne osobine.

I još nekaj: neki su u to „povijesno vrijeme“ imali i više godina od mene, imali su, za razliku od mene, muški spolni organ, kaj bi po „defoltu“ trebalo značiti da su bili „u prvim borbenim redovima“. Ali, nikak da ih se sjetim, niti uz najveće napore. Niti uz pomoć ranije navedenih ljudi.

Niti na Korzu, niti na Stančiću, u Casinu Turista,  niti u Pakracima, Vukovarima, na Velebitima ....

Pa  gde ste bili dečki ?

Tak je počel rat u mom gradu i tak je i završil. Dečki su sterali neprijatelja dalje nego smo ih svi skupa mogli videti.

Puno toga nisam vidla, pa ne mogu niti pisati o tome. A vidla sam i stvari o kojima je nepristojno pisati. Ali, srećom ili na žalost – svi znamo sve.

Oni  „jedni“ su bili, a onih „drugih“ ni bilo, s tim da oni drugi danas jesu. S veeeelikim „J“.

Živeli dečki ! Dobili ste dividende, pa kaj bi još hteli? To ste si valjda zaslužili?! Za pivu ili gemišt, za platiti opomenu pred isključenje već nečega.

To je vama vaša borba dala.

I normalno, sve vas imam rada!

>> Moj grad by Dineja