U 88.godini života preminuo je Martin Sagner, odnosno popularni Dudek iz legendarne serije Gruntovčani. Vijest je to koja je danas odjeknula svim medijima, a jedan od posljednih intervjua Martin je 2014. godine dao upravo za eVaraždin.

Kako je tada rekao, vlastitom voljom iščeznuo je iz života javnosti, jer mu je postala preteškom. Na ekskluzivni intervju pristao je samo iz razloga što je Varaždin u njemu ostavio velikog traga. Tu je započela njegova kazališna karijera i druženje s Mladenom Kerstnerom.

 

Razgovarao: Alen Matušin

Foto: Arhiva eVaraždin: Andrej Švoger

Gdje je Martin Sagner danas, dugo vas nije bilo u medijima? 

Eto vidiš, našel si me: tu sam ti ja sa svojim knjigama, s onim kaj pisuckam, sa svojom frulicom i violinom. Nisam u javnosti jer s njome mi je već teško. Došlo je do toga da nikome nebreš, kak mi kajkavci to lijepo velimo, nikaj dopovedati. Ili te neće slušati ili te ne razme ili te bagatelizira. A zakaj, zato jer si normalan i nemaš puno penez. Deca, peneze treba zaslužiti ali oni ne smiju biti bog, zlatno tele.

Što mislite, zašto je došlo do toga? 

Dečec moj, nije toliko kriva ljudska narav koliko je krivo političko-društveno okružje, kad se u stjecanju izjednačuje i napredak. Jest da je to napredak, ali civilizacija nije da imaš nego da živiš lijepo. Kaj hoću s time reči? Da jedan drugome velite lepu reč i probate podijeliti vaše brige i žalosti. Ja sam prošel svega i svačega, i fizički i duhovno. Od negiranja Boga do prihvaćanja Boga, od Australije do Novog Zelanda i Petrograda, skoro bih rekel od nemila do nedraga. No, ono kaj je mene najviše veselilo, to je da još uvijek ima i razumnih ljudi koji slušaju kaj govorim. Ti se z menom ne moraš slagati, moreš imati i svoj život i svoj način i svoje poglede, ali ako si čovjek onda me budeš poslušal, a isto tak i ja tebe. Uvažaval te budem kao čovjeka i radoval se bum kaj smo skupa.

Osim što čitate, kako provodite vrijeme, odlazite li još u svoju Podravinu?

Kad je moj pokojni punac prvi put došel u ovaj stan, stao je i rekao: Pa to je zatvor! (smijeh) E, to je jedan veliki i radni dio mojeg životnog puta: radosti i žalosti, jednoga i drugoga. Drugi dio je moja hižica pod šumom, s malim potokom i komadom zemlje. Prije, kad sam god mogel, otišel sam tam; vrnul se tu di treba delati, a živel tam. Al’ nebreš! Nebreš jer moraš od jutra do zutra delati, ali ne da bi sticao nego da bi mogel živeti. E, kaj ćeš!

Na filmu ste zadnji put nastupili 2005.?

To ti bolje znaš... U tom mojem glumačkom poslu ono kaj si završio - zaboravi! Zaboravi da bi mogel nekaj drugo i nekaj novo. Uloga u tebi ostavi traga, ali kakvoga: ostavi način na koji si to stvorio. Nikaj nebreš stvoriti sam, nego samo z onima kojima to predstavljaš. Publika se to zove. S njima se zajedno stvara, oni se s tobom žaloste, i to je ta ljepota i teškoća glumačkoga posla.

"Nije mi žao kaj su me zvali po Dudeku"

Vas je proslavila i na neki način obilježila uloga u Gruntovčanima, no je li vam pomalo žao što vas svi pamte po njoj?

Nije mi žao, ona me navek raduje, ali malo me onemogućavala. Oni koji nisu dorasli da shvate posel glumca shvatili su mene kao Andriju Katalenića Dudeka, a ne kao glumca. Rijetki su i redatelji koji me se se nisu bojali kao inkarnacije Andrije Katalenića, ali, nebrem reči, koliko me Andrija Katalenić Draš donekle spriječavao toliko mi je i s druge strane pomogao jer je pokazao da sam glumac. Zato, nije mi žao kaj su me zvali Dudek. U gimnaziji sam bio Pinčo, sad sam Dudek i ako ljude to veseli, zakaj bi to mene smetalo? Osim toga, to je potvrda da ljudi vole ljude koji su dobri, pošteni, radini, a znaju da je Dudek i onaj koji je, kak se to veli, naivan.

Jeste li Dudeka odmah vidjeli vidjeli onakvim kakvim ste ga naposlijetku kreirali?

Nisam odmah. Prema pokojnome Mladenu Kersteru, daj mu Bog duši lako, i režiseru Ivi Vrbaniću u Mejašima, Dudek je trebal biti seosko pometalo; onaj koji je počeo s time da nema dovoljno grunta i novca za življenje, pa je ovisan o drugima koji zbog toga s njime mogu delati kaj hoće. Ali ja sam naslutio mogućnost koju je i pokojni Mladen Kerstener vrlo jasno dao do znanja, da je odnos prema takvim ljudima nepravedan, i našel sam nit prema kojoj sam od Dudeka probal napraviti čovjeka. Takvog čovjeka koji zna kaj se s njim događa pa veli tecu Cinoberu: Tetec, ja znam da me bute prevarili, ali kaj morem kad moram! To je velika rečenica, koju je Mladen Kerstenr napisal ovdje i ja sam od te rečenice pošel dalje.

Je li Dudek zapravo personifikacija našeg mentaliteta koji je “naučen” na trpljenje?

Je, to je i prema meni naš kajkavski zagorsko-međimursko-podravski mentalitet.

Koja je prema vama najdramatičnija scena, odlazak Dudeka u Njemačku ili ona s Ferčijem na ribičiji?

Posljedica užasa u kojem mi i dandanas živimo je odlazak Dudeka, a ona ribičija Ferčija i Dudeka osnovna je duhovna poruka u koju je mali čovjek stavljen tom političko-društvenom klimom. Najblaža riječ za to u čemu mi živimo je laž, a ono drugo neću reči jer je prostački.

Je li više uopće moguće snimiti seriju poput Gruntovčana?

(smijeh) To si dobro pital sine: jel više uopće moguće snimiti, retoričko je pitanje. Sam si rekel...

"Htio bih ostati zapamćen po tom kaj volim ljude"

Nakon Gruntovčana dugo ste putovali gostujući s Baladama Petrice Kerempuha, nalazite li poveznicu između ta dva lika?

Jako. Ti krležijanski odjeci u Mladena Kerstnera su ono kaj je meni bil poticaj, ali Dudek je po Mladenu Kersteru drugačije oblikovan. Petrica Kerempuh je obješenjak i vrtiguz, a Dudek je svjestan u kakvoj situaciji i gdje živi, ali to nebre promeniti. Opet ona rečenica: Tetec, znam da me bute prevarili, ali kaj morem kad moram. A tu se ne radi samo o, kak bi to rekli ovi z Gornjega grada, političko društvenoj klimi... Balade su meni navek bile v žepu i još imam tu znošenu knjižicu. S jedne strane Balade, s druge strane Biblija. I puno puta dok su me pelali na snimanja v rukama su mi bile Balade ili Biblija. To sam si prečitaval i u tome sam navek našel radosti i zadovoljstva.

Jednom prilikom ste najavili da ćete pripremiti i večeri s poezijom Frana Galovića, je li se to u međuvremenu ostvarilo?

Nije jer ne stignem. Ne fizički, vremenski, nego dok idem nekaj delat uvijek otkrivam neke nove vrijednosti i onda, jednostavno, količina onoga što otkrijem je takva da odustanem. A osim toga, imam i drugih stvari koje me vesele: moji sinovi jedan i drugi, moja supruga, veseli me violina, veseli me i razgovor koji sad imam s vama... To budu napravili drugi, jer to su vrijednosti koje su neuništive. Stvari koje je Galović napravil su “strahotne”, ta dostignuća su ono korijenje na kojemu svijet dalje raste.

Što vas privlači k Matošu, imate sve njegove sveske, ali imate li u sebi i matoševskog bunta?

Imam! To me naučio on i naš zagorski, podravski kraj: tiha voda brege dere. Sve ti bum napravil, ali ako se nebremo dogovoriti onda bu na moje. Tu ne odustajemo i hvala Bogu da je tak! Tu smo neuništvi kao Matoš. O divota, divota! Taj duh neuništvi, taj podsmijeh... (smijeh)

Po čemu bi htjeli ostati zapamćeni?

Po dobrom, po tom kaj volim ljude, po tom da mi je najljepše i najdraže ako morem pomoći.

Razmišljate li ponekad o onostranom životu?

Ne. Znam da poslije mene nije potop, život ide dalje. E sad, koliko sam ja u tom životu bil i stvoril da taj život ide dalje, to nek život određuje. Tu ja niti hoću niti mogu utjecati. Ali ono kaj znam, to je da nisam propuštal vrijeme a da ne probam napraviti i napravim nekaj dobro. Nekaj kaj koristi meni, ali koristi i drugim ljudima. Ne delati štetu drugim ljudima: treba razlikovati dobro od zla i činiti dobro da bude dobro i tebi i drugima.

Što bi poručili mladima?

Nije im lako, to je prvo. Nije im lako jer su naslijedili teške društvene zablude. I to ispravljati je kao ispravljati krive Drine. Uspjevati u tom na način na koji je sada uobičajeno - osobno, individualno, od toga nema ništ. Neko bi moral napraviti da se oni objedine u ostvarenju nekog cilja. To su pošteni i školani ljudi, ja ih volim, ja ih cijenim, oni su puni dobrih želja i dobrih znanja, a društvo je to koje to ne uvažava.
 

"Kad laž prevzeme cilj, onda ga fučkaj!"

Često aludirate na politiku, Čini se da vas ona dosta okupira? Dosta jer je jako prisutna, nebreš to zbeči. Ako se ne baviš politikom onda je još gore jer se politika počne baviti s tobom, a onda si grdo nastradal. Jedan pametan je dobro rekel kaj je politika: znanje, domišljatost i moč. Danas u našoj politici fali ono prvo. Devedesetih godina i sami ste se angažirali u politici...? Pokojnemu dr. Tuđmanu ja sam rekel: Gospon predsjednik, ja mislim da sam svoje napravil. Napravil sam kolko sam mogel i sad idem iz politike. Mislim da dalje nebrem. On me gledal dosta dugo, čak malo neugodno dugo i rekel: A zakaj me svi ostavljate? Malo mi je bilo teško, ali onda sam ja rekel: To je zato da vam ne smetam, jer vi to bute napravili bolje nego da još mene vlečete za sobom. On je šutio, šutio, a onda je rekel: Dobro, idi! A ono drugo kaj me odvrnulo od politike bile su neiskrenosti. Politika je: zna se kaj... Kada poče na način da laž prevzeme cilj, onda ga fučkaj! Onda sve ide kak danas ide.

Sve je počelo kao druženje u varaždinskom kazalištu i goricama

- U Varaždinu u kazalištu Mladen Kerstner s nama je sedel skoro svaki den u našem bifeu i sudjeloval u razgovorima i susretima koji su bili predragi. Ne samo on u varaždinskom kazalištu, nego i mi u njegovim goricaj isto tak. Donesel mi je radio dramu “Falinga Imbre Presvetloga”, mislim da se tak zvala. I kak je Mladen navek bil zamozatajan, tih, miran, ja nisam veroval da “iz te mire tri vraga vire”. To je čudesna rečenica!

Komentari

12.11.2019. 13:23h Zadnja izmjena: 12.11.2019. 13:49