"Priče s kavice" Ines Hrain: U varaždinskoj bolnici ni za vraga ne zvonite dvaput

Nesretnom igrom slučaja, vozila sam svoju mamu na Internu zbog akutnog zdravstvenog problema. U hodniku je bila poprilična gužva, pa smo dugo čekale da je pozovu, a kad je majka konačno došla na red, ja sam u ambulantu ušla s njom. Uto je jedna simpatična sestra s tog odjela upitala ima li dobrovoljaca za nošenje krvi.

Budući da ja nisam česti gost zdravstvenih ustanova, nije mi u prvi mah bilo jasno čiju krv kuda treba odnijeti. No, pred strogim maminim pogledom, izjavih da ću ja to učiniti. Nakon što mi je sestra objasnila da te epruvetice moram odnijeti u zgradu laboratorija broj 12, uputila me da kad stignem gore, jednostavno pozvonim na zvono i da će netko krv preuzeti od mene. 

Odoh ja noseći kutijicu s krvlju moje mame i još nekolicine pacijenata, ponosno pazeći da se ne spotaknem i ne zeznem ovu važnu misiju. Bez lutanja stignem do zgrade broj 12, uspnem se do prvog kata, ogledam se oko sebe i u jednoj prostoriji sa staklima ugledam zvonce. Pozvonim. Ništa se ne dogodi par minuta. Gledam, osluškujem, iznutra se čulo par glasova, kao da nekoliko ljudi razgovara ili pak da radi televizija. Možda nisu čuli zvono, pomislim u sebi.

Dvoumeći se hoću li pokucati na staklo ili pozvoniti još jednom, odlučih se za drugu varijantu. Ovaj put pozvonim dvaput kratko, kako bih naglasila da nisam običan pacijent kojemu je suđeno da čeka na red, već privremeni medicinski pomoćnik, važna karika u lancu ispitivanja krvi. Eto odnekud i sestre i ja joj vedro pokušam uručiti svoj paketić, započevši rečenicu o tome kako me šalju s Interne…

No žena me prekine bijesno i započne dernjavu: „ Šta zvonite! Ko vam je rekao da zvonite toliko, jesmo lijepo rekli da se zvoni jednom?! Koliko te zvonjave vaše ja moram trpjeti ovdje…!“ Prekinem sad ja nju pokušavajući objasniti da ja nisam medicinski djelatnik, nego sam zamoljena da donesem krv i da nisam znala… Međutim, žena bijesno nastavlja svoju viku. Znam li ja koliko ona ima ovdje posla, zbog čega navaljujem, zvonim, kakvo je to samo ponašanje, nju ne zanima ni tko sam ja ni tko me zamolio, ona me zamolila nije…

Opet je prekinem pa velim da bi mi zapravo trebala zahvaliti. Imam i ja svojega posla. No ova se ne gasi. Ona da meni zahvaljuje?! Za kaj?! Nije me ona nikam poslala! Nije mi ona rekla ni da krv donesem ni da zvonim, nju se ne tiče tko me šalje, ona… Ja se okrenem da odem, budući da sam joj krv ipak uspjela utrapiti. Ona pak vikne kroz staklenu pregradu: „ Ne, sad me budete poslušali, ja da se vama zahvalim?! Jel vi znate koliko ja tu radim, koliko me toga čega, to vaše nazvonjavanje… i bla bla bla“.

Na to rekoh završnu riječ – sad bum vas tužila sestri na Interni – pa odoh. Ona je još vikala za mnom, tumačeći nekome unutra moj smrtni grijeh, odnosno jednom dugo i dvaput kratko zvonjenje. Vratim se na Internu s velikim upitnikom nad glavom. I zaista, čim ugledam sestru koja me poslala u laboratorij, odmah joj radosno tužim sestru iz laboratorija. Ona odvrati da su oni tamo drugi odjel i da sto ljudi, sto čudi…

Pa eto, dragi moji sugrađani, ukoliko se eventualno dobrovoljno prijavite koji put za nošenje krvi do laboratorija, ni za vraga ne zvonite dvaput, zvonite jednom, skrušeno pričekajte da se pojavi sestra, ponizno joj uručite epruvete i ne očekujte bilo kakvo „hvala“. Bog plati, a samo poštar zvoni dvaput…