Moj grad by Dineja

Ovo je nekad bil prekrasan grad. Ovo je bil grad iz snova! Moja Druga osnovna škola („Ratimir Herceg“), ekipa iz kvarta (Kozarčeva), iz današnjeg kuta gledajući – slatki strah od učitelja, Artićevog snopa ključeva u glavu, Hasanovićkinog lica razočaranog činjenicom da se naprosto ne možemo svi popeti na „prokleti štrik“, niti preskočiti kozlić... ( „Ti si dost jaka, buš hitala kuglu na Slobodi u subotu... Hehehe...“)

Lagani šok prelaska u Gimnaziju (j****e koja ekipa, naročito maturanti, za nas pizdeke!) i ujedno oduševljenje novootkrivenim profesorima koji actually znaju s nama; oni mladi koji su tek došli s Filozofskog, nadobudni, željni prenošenja znanja, pa i oni stariji kojima je već „pun kufer svega“, ali spadaju u „staru školu“ koja daje informacije, a ti, brate mili - frentaj, uči, whatever – ja sam tu da odradim svoj posel, pa si zemi kolko hoćeš.

Tipovi na Korzu su priča za sebe. Borovo, Opera, Generalturist – točno se znalo koja ekipa je na kojem izlogu i oko koliko sati. Naime – točno se znalo sve!

Odrastanje – samo takvo! Učili smo život i život je učil nas.

Doma se malo laguckalo, malo muljalo, usput i poneka istina (važno je da je dobra u školi!)  i nekom čudnom magijom uvijek se imalo za kavu, pivu, klipić kod Hajvana ili (prilikom frentanja) u Starcu i, naravno, za dati legendi Joeu „Imaš Kaj Sitnoga“ nekaj železnih. Nismo bili „pod stresom“, nismo znali kaj je plavi telefon (plavo smo znali po Hajdekovim trapericama švercanim iz Trsta), čekali smo da starci odu na dobre stare „sindikalne izlete“ pa da se organizira... Već nekaj o čemu se posle pričalo danima i bili smo, mogla bih se zakleti – sretni.

Čak i to da je nečiji stari bil doktor, a mama zubarka, nije radilo nikakve razlike među nama.  Neki su malo češće išli k tetama u Pariz ili London, ali to se uzimalo pod normalno. J****e, pa i ja bih bila išla da sam imala tam tetu!

Zakaj sam sve to napisala? Zato kaj gledam današnje klince i one malo i puno veće u istom tom idiličnom gradu, u totalnom dreku od međuljudskih odnosa, u nebuloznim interesnim prijateljstvima, s porocima o kojima slušam (ne svojom voljom), a koji su totalno bolesni. Gledam i slušam svoje prijatelje iz Gimnazije koji su negde po putu izgubili svu duhovitost, koji me ne gledaju u oči, nego sa pluobešenim kapcima prate promet na cesti kad razgovaraju, da im slučajno ne promakne „onaj peder“ koji je „gle ga, opet kupil novi auto!“...  Ma marš!

Imaju klince kojima treba stručna pomoć oko svega: psihologije, matematike, hrvatskog, rukometa, pristojnosti... I misle da su uspješni. Ma jeste moj k****!

Imam dakle jesam. Dragi moj: niti jesi, niti imaš, niti si moj! Čak nisi niti dakle.

Možda bismo se tim povodom trebali prestati snebivati nad Lukom Ritzom, nad tolko mladih ljudi koji razbijaju dječja igrališta, rišu nemaštovite grafite po zgradama u centru grada, razbijaju planove grada, trgaju granje i čupaju maćuhice u Jagićevom parku, maltretiraju Varkomovce koji u jutro rano čiste grad od njihovih govana, bezobrazni su prema prodavačicama u dućanu, koje samo rade svoj posel, pošteno, za mizernu plaću...

Ma nisu deca kriva! Idemo svi skupa, svatko u svoju kupaonicu i pogledajmo se u špigl.

Na tu temu imam i jednu „ultra“ osobnu, a to je kad sam pitala jednog svog „prijatelja“ kak se za miloga Boga u jutro obrije? Pa za to se moraš neko vreme gledati u špiglu. Odgovor je bil tipičan: „Boli me k****. Kaj pa mi fali?“. Svaka čast!

Ako se nekaj može, ali ono, generalno zasrati u životu, to je odgoj djeteta. E pa, generacijo (plus – minus), maestralno smo to izveli!

Koji: „Grad – prijatelj djece“; koji: „Varaždin – siguran grad“???

Koji respect prema starijima, koja empatija, koji kućni odgoj?

Eto, zato mi se redovito događa da kad klinci razbijaju dječje igralište ispod mog balkona, pa uzmem fotić da im blicnem (više mi se ne da derati), viču da ih cela ulica čuje: „J****e, baba slika, gas, kaj je pi*** ti materina baba, nemaš ti nas pravo slikati!“.

Deca, ja ne vidim kaj sam poslikala jer nemam tak dobar fotić - za po kmici (nisam ni Mrak niti Gorenak), ali naprosto me to tak žalosti da mi je to jedino oružje. A dosta vas u stvari i poznam. Vi ste dripci od onih mojih iz „Ratimira Hercega“ i iz Gimnazije.

I ne srdim se na vas, meni vas je iskreno – žal.

Autor: Dineja

Ispričavam se zbog korištenja nepravilnog hrvatskog jezika. S obzirom na to da je tema varaždinska, tekst je pisan na varaždinskom razgovornom jeziku.

Također se ispričavam zbog učestalog korištenja zvjezdica, tj. upotrebe psovki u tekstu – i to smatram uobičajenim „uličnim“ (i ne samo uličnim) varaždinskim govorom.